Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me



U svi­je­tu fil­ma ne po­sto­ji ostva­re­nje ko­je je ima­lo to­li­ko is­kre­nih i odu­še­vlje­nih po­le­mi­ka ali i aro­gan­tih, ne­tr­pe­lji­vih ne­pri­ja­te­lja.
U svo­joj ze­mlji pri­hva­ćen je sa apla­u­zom, ali u nje­mu kri­ti­ka i jav­nost ni­su vi­dje­li od­mah iz­u­zet­no umjet­nič­ko dje­lo. Mno­go vi­še po­klo­ni­ka na­šao je me­đu stva­ra­o­ci­ma u dru­gim sre­di­na­ma. Za Čar­la Ča­pli­na bio je to naj­bo­lji film na svi­je­tu. Za Da­gla­sa Fer­benk­sa »naj­sna­žni­ja film­ska dra­ma ko­ju je ika­da vi­dio«, za Al­ber­ta Ka­val­kan­ti­ja »po­ja­va Oklop­nja­če Po­tem­kim ozna­ča­va po­če­tak no­vog pe­ri­o­da isti­ne i ži­vo­ta«. Le­on Mu­si­nak je pi­sao da je film »ušao u isto­ri­ju ki­ne­ma­to­gra­fi­je u isto vri­je­me ka­da je »Oklop­nja­ča Po­tem­kin« ušla u isto­ri­ju re­vo­lu­ci­je«. Nje­go­va sla­va ši­ri­la se i odo­li­je­va­la svim pro­go­ni­ma. Otud je svi­jet bio za­pre­pa­šćen onim što se sa Ser­ge­jom Ej­zen­štaj­nom i nje­go­vim fil­mom do­ga­đa­lo u So­vjet­skom Sa­ve­zu tri­de­se­tih go­di­na. Po po­vrat­ku iz Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va i Mek­si­ka Ej­zen­štajn je bio okru­žen ću­ta­njem i ne­po­vje­re­njem. Dje­la avan­gar­di­sta ri­jet­ko su se spo­mi­nja­la, mno­ga su de­fi­ni­tiv­no bi­la sa­hra­nje­na u mrač­ne bun­ke­re, a o nji­ho­vim re­di­te­lji­ma go­vo­ri­lo se pre­zri­vo. Pre­ma ko­njunk­tur­nim shva­ta­nji­ma u tom tre­nut­ku ovi fil­mo­vi su pre­va­zi­đe­ni, de­mo­di­ra­ni, iz­gu­bi­li su svo­ju umjet­nič­ku vri­jed­nost i pred­sta­vlja­ju sa­mo do­ku­men­ta­ci­ju o in­div­du­al­nim tra­ga­nji­ma i za­blu­da­ma ko­je ni u kom slu­ča­ju ne mo­gu da bu­du uzor mla­doj i raz­buk­ta­loj so­vjet­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji.
Ej­zen­štajn se ta­ko na­šao sa­svim iz­van so­vjet­skog fil­ma u si­tu­a­ci­ji ko­ja je već za­gu­ši­la ne­što umor­ni­jeg Pu­dov­ki­na i po­ti­sla Alek­san­dra Dov­žen­ka. Uni­šta­va­nje vri­jed­no­sti ru­skog re­vo­lu­ci­nar­nog fil­ma, tog naj­zna­čaj­ni­jeg stva­ra­lač­kog opu­sa u raz­vo­ju fil­ma kao umjet­no­sti, okon­ča­no je za­i­sta na dra­ma­ti­čan na­čin. U okvi­ru pro­sla­ve pet­na­e­sto­go­di­šnji­ce so­vjet­skog fil­ma 1935, or­ga­ni­zo­va­no je i sa­vje­to­va­nje o bu­du­ćem ra­du. Ugled­nom sku­pu ko­ji su sa­či­nja­va­li svi po­zna­ti­ji re­di­te­lji iz ze­mlje pred­sje­da­vao je lič­no Ser­gej Ej­zen­štajn, i, da iro­ni­ja bu­de ve­ća, sa go­vor­ni­ce po­čeo ob­ra­čun sa svim onim što je još vri­je­di­lo u fil­mu.
Me­đu pr­vi­ma po­ko­šen je sam Ej­zen­štajn. Ali se haj­ka ni­je za­vr­ši­la na nje­mu — tre­ba­lo je po­ni­zi­ti sva­kog re­di­te­lja iz tog zlat­nog do­ba, spa­li­ti mu dje­lo, uni­šti­ti sva­ku tra­di­ci­ju, po­seb­no istin­sku re­vo­lu­ci­o­nar­nost nje­go­vih ide­ja i pri­pre­mi­ti cje­lo­kup­nu ki­ne­ma­to­gra­fi­ju za slu­žbu kul­tu li­čo­sti. Za­to je ista sud­bi­na za­de­si­la i Pu­dov­ki­na, Dov­žen­ka, Ku­lje­šo­va, Jerm­le­ra i niz dru­gih slav­nih i po­pu­lar­nih umjet­ni­ka fil­ma. Na­stao je je­dan su­ma­nu­ti tre­nu­tak u ko­me su svi na­pa­da­li sve pa je, u stra­ho­vi­toj de­pre­si­ji i pot­pu­no ne­kon­tro­li­sa­no, i sam Ej­zen­štajn di­gao glas pro­tiv se­be i svo­ga fil­ma! Ka­sni­je, sve ovo je po­to­nu­lo u za­bo­rav, tra­že­ni su raz­li­či­ti na­či­ni i mo­guć­no­sti da se o ovom fil­mu go­vo­ri sa po­što­va­njem i da se re­a­fir­mi­šu nje­go­ve stva­ne vri­jed­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)